Valjanje učenika

Kvalitetno obrazovanje za svu decu – verujem da bi se većina nas složila da je takav cilj ne samo opravdan , već  nužan i samorazumljiv. Na svu sreću, za to se zalaže i naš trenutni ministar prosvete.  Nedavno, on je ocenio da je obrazovanje romske dece u gradskim sredinama kvalitetno. Ali, ipak je pojam kvaliteta vrednosno zasićen te zavisan od tačke gledišta. Da bi obrazovanje romske dece bilo kvalitetno, verovatno je potrebno da budu podsticano dodatno. To kažem s obzirom da postoji mogućnost diskriminacije od strane vršnjaka i veća verovatnoća da dolaze iz ekonomski  deprivilegovanih slojeva.  Obrazlažući  svoju sadašnju ocenu ministar navodi da su romska deca u velikoj meri uključena u osnovno obrazovanje, kao i da se sve više uključuju u srednje i visoko obrazovanje. Znači, većina romske dece (u gradskim sredinama) dobija kvalitetno obrazovanje tako što ide u osnovnu školu. Ona po ministru očigledno prestaju da budu deca kada postanu srednjoškolci. Kvalitet se po ministru poistovećuje sa uključenošću u obrazovni sistem, što je zapravo preduslov za kvalitet, a navedena uključenost je po njemu očigledno zadovoljavajuća. Da ne zaboravim, ministar je napomenuo da mladi romske pripadnosti imaju afirmativne mere pri upisu na studije, ali izgleda da je on zaboravio da je sam “precizno”  objasnio  da se  oni/one sve više uključuju u visoko obrazovanje.

Pa dobro, ako jako snizimo kriterijum i zamislimo da je zadovoljavajuća uključenost u obrazovanje to da većina romske dece dobija srednjoškolsko obrazovanje, šta oni dobijaju ? S obzirom da ti đaci najčešće dolaze iz porodica nižeg socioekonomskog statusa,  pretpostavljam da će postići znatno slabije rezultate. Zašto? Povezanost između socio-ekonomskog statusa (ses) i školskog uspeha ne znači nužno to da ses uzrokuje školski uspeh. No, niži ses uglavnom znači da će ta deca imati gore uslove za učenje, imperativ da što pre krenu da rade kako bi doprineli porodici i samo izmaštanu mogućnost privatne nastave pomoću koje naše obrazovanje nekako hramlje. Ako postignu niže rezultate i nekako završe osnovno obrazovanje verovatno će završiti u sistemu dualnog obrazovanja. U dobrom delu stručnih škola se ono polako uvodi a njih mahom upisuju učenici lošijeg uspeha zato što nisu uspeli da ostvare dovoljan broj bodova za gimanzije.  Zatim će veći deo školske nedelje raditi usko specijalizovane manuelne poslove za ”kvalitetnu” isplatu, manju od minimalca. Tako će se na primer pripremiti za strane i domaće kompanije izrazito subvencionisane od  države, koje slobodno mogu otići kada im se ukažu bolji uslovi čim kratkoročni ugovori sa državom isteknu.  O kvalitetu možemo pričati samo u odnosu na krajnje ciljeve obrazovanja. Dualno obrazovanje jedan je od upečatljivih primera gde je cilj obrazovanja prilagođavanje nestabilnim ekonomskim prilikama. Takvom kvalitetu rok trajanja vrlo je kratak. Ovo predstavlja samo delić strašne priče o sunovratu obrazovanja.

Bar je pojam deteta valjda jasan u izjavi vezanoj za kvalitet obrazovanja. Ali, ni deca kojoj je obrazovanje namenjeno nisu više ono što su bila, pa i taj pojam postaje vrednosno određen. U Strategiji obrazovanja za Srbiju do 2020. godine, usvojenoj 2012. postignut je konsenzus oko toga da je jedan od ciljeva obrazovanja pored zaposlenosti građana i da  “istrajno i posvećeno čuva i neguje nacionalno kulturno nasleđe i identitet”.  Iz ostatka teksta strategije može da se zaključi da je reč o etno-nacionalnom identitu koji je isključiv za građane/ke manjinskih grupa.  Nije reč o nacionalnom identitetu koji bi stvorio osećaj pripadništva zajednički za sve stanovnike Srbije. Da li sva deca mogu iskoristiti potencijalno kvalitetno obrazovanje ukoliko se kao cilj strategije postavlja čuvanje etno-nacionalnog identiteta koji nije zajednički svima? Kako se uklapaju deca o čijem identitetu se ne priča, a ako se priča, ko priča te priče i kakve su one?

Kada se u okviru javnog obrazovanja priča o raznim grupama kroz kurikulum, da li je tačka gledišta sa koje se priča podjednako povoljna za sve? Teško da ijedna polazna pozicija može biti tako obuhvatna, one će neizbežno naglašavati vrednosti i interese jedne grupe što će dovesti do iluzije o uređenom, stabilnom i lako razumljivom stanju stvari. Narativi o različitim društvenim grupama uglavnom se pričaju iz perspektive većinske, dominantne grupe. Postavlja se pitanje da li te grupe imaju pravo da to rade, da li mogu verno i autentično da predstave druge grupe, kao i  zašto te grupe ne bi same sebe predstavljale. Postoje i uverenja da samo pripadnici grupe mogu legitimno da predstavljaju istu. To zvuči kao opravdan zahtev u slučaju kada su te grupe često nipodaštavane i retko prisutne u javnom prostoru. Na primer, da li relevantnu sliku romske zajednice predstavljaju najčešći  književni prikazi njih kao uličnih ili kafanskih muzičara i prosjaka? Koja god zajednica da je pitanju, da bi predstavljanje bilo uvažavajuće i autentično, glasovi unutar zajednice moraju se čuti. Istraživači marginalizovanih grupa uglavnom imaju obavezu da se konsultuju sa članovima grupe kako bi pružili utemeljeniju sliku.

Postoje i drugi  argumenti za stav da samo članovi grupe mogu pričati o njoj. Ukoliko se grupa jezički razlikuje, po autorima koji naglašavaju uticaj jezika na formiranje fokusa pri opažanju sveta, jedinstvenih značenja kao i veza među pojmovima određeno iskustvo je potpuno razumljivo samo članovima te jezičke zajednice. Ako su potlačene i druge grupe imale radikalno drugačije životno iskustvo, njihova kultura i jezik opisivanja znatno će se razlikovati od drugih.

To gledište može se podupreti shvatanjem o nesamerljivosti različitih naučnih paradigmi s obzirom da svaka neguje određene pretpostavke o znanju, svetu i čoveku. Ako se ne mogu prosto upoređivati, to ipak ne znači da su različite perspektive jednako vredne. Moraju se sagledati posledice po razne grupe koje svaka perspektiva nosi sa sobom, kao i to da li one mogu da dobro artikulišu kritiku drugih relevantnih perspektiva čime  se kontekstualizuju. Očekivano je i da ponude drugačije viđenje sveta. Kada se argument za isključivo pravo grupe da samu sebe  predstavlja dovede do svojih krajnih posledica, dolazi se do toga da druge grupe nikako ne mogu neiskrivljeno da razumeju tuđ doživljaj sveta. Kako onda doći do dijaloga i dogovora između različitih grupa? Nasuprot specifičnostima, sve zajednice imaju neka ista iskustva kao što su rađanje, potreba za nekim vidom egzistencijalne izvesnosti itd. na osnovu čega možemo reći da postoji određen stepen zajedničkog dovoljan da različite perspektive nisu potpuno nedostupne jedna drugoj. Takođe, skoro sve zajednice su u mreži odnosa sa drugima tako da se u njihovoj kulturi neminovno priča o iskustvima i karakteristikama neke druge grupe. Druge grupe, kao što drugi ljudi pojedincu delimično služe za formiranje sopstvenog identiteta, služe jednoj zajednici za razumevanje sebe utvrđivanjem sličnosti i razlika sa drugima. Bilo da se grupa predstavlja iz spoljašnje ili unutrašnje perspektive postoje poteškoće. Onaj ko to radi spolja trudiće se da dočara viđenje onih unutar grupe pritom neminovno zadržavajući svoj pogled sa svet dok osoba koja je deo grupe ima zadatak da doživljaj približi okvirima i podrazumevajućim znanjima druge grupe. Ali, ukoliko je grupa potlačena njen glas se verovatno ne čuje i potiskuje. Članovi te grupe će biti primorani da pokušaju da razumeju sebe, svoje strahove, želje i očekivanja u odnosu na dominantan obrazac koji može biti potpuno različit. Onemogućiti izražavanje te nedopustiti drugačiji perspektivu ima snažne psihološke posledice. Osoba se usled neusklađenosti i nemogućnosti dostizanja dominantnog standarda konstantno može osećati otuđeno, neuspešno i zbunjeno. Pitanje je kako će deca koja nemaju neke od članova uže porodice ili ona u čijim porodicama ne vladaju skladni odnosi doživeti dominantni narativ o složnoj i kompletnoj porodici koji im se u školama plasira vrlo rano. Tretirati bilo koga isključivim opisima i klasifikacijama nedopuštajući mu drugi način doživljavanja sebe predstavlja odnos jednak onom prema mrtvom predmetu. To ne znači da svim drugima treba oduzeti pravo predstavljanja te grupe već da njoj treba omogućiti da ”podigne” glas.

Kada govorimo o samim članovima grupe, moramo razmisliti i o tome da li između svih njih postoji konsenzus o tome kakvo je njihovo iskustvo. Paradoksalno, naučen da mislim iz jedne perspektive ne mogu potpuno da se otresem  donekle nesvesne pretpostavke da mora postojati ispravno viđenje. Ali, da li će jedan prikaz članova grupe prikladno predstaviti pripadnike različite po klasi, rodu i starosnom dobu? Ne postoji jedno ”ispravno ” viđenje  iskustva. Pitanje je da li će Romkinje i homoseksualci u okviru romske zajednice doživljavati jedno viđenje kao svoje. Naziv ”spoljašnja” često nas može zavesti na razmišljanje kako je ta perspektiva neutralnija iako je i ona uvek deo bar jedne (uglavnom više) od unutrašnjih perspektiva. Najvažnije kod omogućavanja da se nečiji glas čuje je to da poruka koja on šalje pozicionira članove grupe kao aktere sa raznim mogućnostima koji mogu da delaju van propisanih okvira i da ipak budu ravnopravni sa drugima.  Pored priznavanja i uvažavanja grupe ciji su glasovi stišavani, drugačije priče predstavljaju bitnu pouku i za druge grupe. Iako su jedinstven primer, one pružaju mogućnost za opštije razumevanje društvene hijerarhije, odnosa dominantne i podređene kulture. Druge perspektive testiraju naša svakodnevna shvatanja života koja nikada ne mogu biti reprezentativna za kompleksnost, različitost i stalnu promenljivost sveta i zajednica. Kako bi škole mogle da obezbede što ravnopravnije mogućnosti, veštine kritičkog razumevanja sveta i empatiju one moraju ponuditi različite životne perspektive, njihove tačke sukobljavanja i slaganja.

Umesto da radi na stvaranju jednakih šansi i kurikuluma prilagođenog za sve đake, naš obrazovni sistem sve više teži suprotnom.  On reprodukuje materijalnu nejednakost, predrasude i stereotipe što rezultira diskriminacijom onih koji nisu baš imali sreće pri deljenju karata na početku partije. Ekonomska potlačenost predstavlja jedan od velikih problema romske i mnogih drugih zajednica. Nesumnjivo je da bi se rešavanjem te situacije njihov život znatno promenio ali uporedo se mora sagledati i jedinstveno viđenje problema svake od tih zajednica. Zarad dobrobiti progresivnih političkih snaga kao i marginalizovanih grupa koje su prepoznate kao one sa zajedničkim ciljevima mora se istovremeno raditi na problemima viđenim kao sržnim, ali i na jedinstvenim iskustvima nepravde. Na taj način se zaista komunicira, uvažava druga strana, pokazuje otvorenost da se uči i odstupa od svog viđenja.

piše: Janko Stefanović

 

Leave a Reply

Upišite rezultat pitalice: