Studiram da bih radio ili radim da bih studirao?

Kada govorimo o problematici studiranja u Srbiji, najčešće se fokusiramo na visoke školarine i činjenicu da obrazovanje nije dostupno svima. Cene studiranja su opteretile mnoge mlade ljude koji su se upustili u školovanje na nekom od univerziteta u Srbiji i posledično proizvele brojne materijalne poteškoće i odricanja koje se pojavljuju u životima studenata tokom ovog perioda. Jedan od upečatljivih posledica ovakvog stanja jeste eksploatacija studenata koji se nalaze u radnom odnosu. Naravno, ovaj problem proizilazi iz loše materijalne situacije u kojoj se studenti nalaze ali je bitno pokazati kako on konkretno izgleda i zašto ga je važno razumeti.

Eksploatacija na radu se razlikuje od svih drugih problema sa kojima se studenti susreću zbog toga što u kreiranju mogućnosti za njeno sprovođenje ne učestvuje samo sistem institucija počevši od univerziteta, rektorata i fakultetskih uprava, već i privatni sektor koji studente koristi kao jeftinu i dostupnu radnu snagu. Bilo da se radi o malom ili velikom preduzeću, fabrici, supermarketu ili nekom drugom radnom mestu, rezultat uvek ostaje isti. Mnogi studenti su plaćeni ispod minimalne cene rada, dok ogromna većina njih radi neprijavljeno, van radnog odnosa i prava koja on garantuje. Poslovi koje studenti dobijaju su uglavnom teški fizički poslovi. Takav primer imamo u novosadskom ogranku kompanije METRO Cash Carry,     gde na mesečnom nivou bude zaposleno i do 300 studenata koji naravno rade neprijavljeno, dok u eksploataciji studenata u ovoj kompaniji učestvuje i omladinska zadruga koja svakodnevno regrutuje nove studente za obavljanje fizičkih poslova u okviru ove kompanije. Ako studenti nisu dovoljno produktivni – kako poslovođe ove kompanije vole da kažu, dobijaju momentalni otkaz i na njihovo mesto dolazi novi student-radnik sa čvršćim leđima koja su spremna i sposobna da se saviju pod teretom kojim ih opterećuju poslovođe koje su uvek nezadovoljne njihovim učinkom. Važno je reći da su u ovoj kompaniji pored studenata eksploatisani i radnici koji su u stalnom radnom odnosu.

Naravno, kompanija METRO CashCarry nije jedini slučaj gde studenti bivaju eksploatisani na najsvirepije načine. Ova kompanija je samo primer na kojem se po svoj prilici mogu objasniti studentski problemi koji ih čekaju van fakulteta – na mestima zarade koja prihvataju pod pritiskom školarina i životnih troškova. Postoje i ne tako retki slučajevi da studentima i studentkinjama njihove zarade nisu isplaćene dok povrede na radnim mestima za koje niko ne snosi odgovornost nisu nešto strano studentima nadničarima u Srbiji. Naravno, ni bezbednost na radnim mestima kao ni redovne plate studenata/kinja nisu predmet interesovanja poslodavaca, jedina stvar za koju se oni hvataju poput slamke jeste profit. Studenti su najjeftinija radna snaga koja im je ponuđena a oni tako dobru ponudu rado prihvataju. Ovakve stvari ne bi bile moguće da u čitavoj zavrzlami ne učestvuju takozvane omladinske zadruge. Omladinske zadruge zapravo igraju ključnu ulogu u čitavoj organizaciji studentskog rada. One mobilišu studente i u dogovoru sa poslodavcima plasiraju na radna mesta. Njihov posao se pokazao kao veoma unosan biznis, budući da u Srbiji svaki treći student paralelno radi dok studira. Pored slabo plaćenih poslova koje studenti u Srbiji obavljaju, pored toga što ih paralelno pljačka i fakultet i poslodavac, studente pljačkaju čak i studentske zadruge koje u celoj ovoj priči igraju čisto zelenašku ulogu. Naime, u većini slučajeva određeni procenat zarada zaposlenih studenata završi u džepovima špekulanata koji rukovode studentskim zadrugama. U Novom Sadu postoji 17 registrovanih zadruga, od kojih svaka zaposlene studente sa minimum 10% od njihove ukupne zarade dok neke od njih traže i veći procenat, a ako uzmemo u obzir da u Srbiji svaki treći student radi, onda postaje jasno da ovim zadrugama uopšte nije teško naći siromašne studente, spremne na ovako surov kompromis. Čak naprotiv, koliko su uspešni u ovom poduhvatu govori činjenica da u Novom Sadu imamo čak 17 zadruga, a najveća od njih, popularni Mašinac, ima preko 15000 članova dok njihov broj stalno raste.

Studenti brzo cirkulišu i menjaju radna mesta, tako da je priliku za bilo kakvo organizovanje koje bi makar nominalno ličilo na sindikalno veoma teško zamisliti. Studenti su dakle prinuđeni da rade najteže i slabo plaćene poslove, a ne mogu ništa da preduzmu kako bi se njihovi uslovi rada poboljšali ili povisile zarade. Deluje kao da iz ove situacije nema izlaza, ali da li je stvarno tako? Ako bacimo pogled na koren ovog problema onda nam postaje jasno zbog čega to nije tačno. Na početku teksta je pomenuto kako su studenti prinuđeni da rade poslove pod degradirajućim uslovima zbog previsokih cena školarina i drugih troškova koje fakulteti nameću studentima. Studentima je ukinuta mogućnost organizovanja na radnim mestima ali im nije oduzeta mogućnost organizovanja na fakultetima. Nije moguće izboriti se za veće zarade na radnim mestima, ali je zato itekako ostvarivo izboriti se za niže školarine i manji broj troškova na fakultetima, a upravo ta borba donosi povratne rezultate na radnim mestima. Ukoliko bi se studenti izborili za niže cene studiranja, ili čak za potpuno besplatno studiranje, mnogo manji broj studenata bi bio zainteresovan za rad pod navedenim uslovima dok bi nedostatak studentske radne snage primorao omladinske zadruge i poslodavce da im ponude bolje uslove rada i veće zarade.

Da li je ovo sve nerealno, neostvarivo i utopijski? Protivnici ovih ideja će svakako koristiti svaki trenutak da uzvikuju ovakve i slične floskule, dovoljno je međutim uzeti primere studentskih borbi gde su se studenti i studentkinje izborili za poboljšanjesvog materijalnog položaja. Tako su se na primer naše kolege i koleginice iz Hrvatske izborili za potpuno besplatno studiranje tokom prve godine studija, dok su studenti iz Slovenije uspeli da održe besplatno obrazovanje koje se kod nas smatra reliktom prošlog sistema. Primeri velikih studentskih pobeda se ne javljaju samo u našem regionu, već svuda u svetu, i to je dovoljan pokazatelj da nema ničeg utopijskog u namerama studenata da se izbore za svoj bolji materijalni položaj, a odlučnost studenata da se organizuju može rezultirati pobedama i u drugim sferama društvenog i ekonomskog života.

piše: Mihajlo Nikolić

 

Leave a Reply

Upišite rezultat pitalice: