Ono što se dešava

Ono što se zbiva ne zbiva se zato, jer neki žele da to bude, koliko zato što ogromna
masa ljudi odustaje od posjedovanja vlastite volje, prepuštena drugima da rade,
pušta da se zapletu čvorovi, koje kasnije jedino mač može da presječe dozvoljava da
se donesu zakoni, koje će kasnije moći ukinuti jedino pobuna, dopušta da se
dokopaju vlasti ljudi, koje će kasnije jedino ustanak moći oboriti. Antonio Gramši, Živ
sam, dakle pristrasan. Zato mrzim onog tko ne sudjeluje, mrzim indifrentne.

U bedi studetskog života, poznatom pamfletu koji je obeležio 68’ i uneo dubok trag u
istoriju studentskih borbi i istoriju uopšte, između ostalog se kaže da je pored
pandura, popa i sindikata student nešto najomraženije u zemlji Francuskoj. U skladu
sa istorijom, mi bismo mogli slobodno da nastavimo i da kažemo da za to postoji kod
nas opšte poznata i često izgovarana formulacija “studenti su govna”. U toj frazi se
krije prezirom nabijen i uvek spreman metak za napad na studente. Taj metak
prezira nije tu slučajno, on se gradio godinama, punjen je sa pasivnošću i
sebičnošću studenata, onoga što je takođe sveprisutno i u drugim društvenim
sferama, partikularnim borbama, uskim interesima i sitnim zadovoljstvima. Sve to je
stajalo u senci i dodatno nabijeno nadama i isčekivanjem da će studenti da budu
parna mašina i nosilac promene, da su oni taj revolucionarni okidač i motor koji
društvu treba. Ovakav prezir je potpunosti na mestu, i mi se tu moramo u velikoj meri
složiti, ali bismo dodali da „iza našeg prezira prema studentu stoje drugi razlozi. On nam se
gadi ne samo zbog svoje stvarne bede, već zbog svog ležernog pristanka na bedu svake vrste,
zbog te bolesne sklonosti da se valja u sopstvenom otuđenju u nadi da će, usred opšteg
nedostatka interesovanja za bilo šta, probuditi interesovanje za hendikepe svog posebnog
položaja.“[1] Naravno, u osnovi studentskog položaja leži strukturalna uslovljenost samom
pozicijom studenta u produkciji i reprodukciji znanja i društva, te treba izbegavati ovde
jeftinu psihologiju koja „misli i rešava sve“. Naravno, glavna uloga države i njenih medija
produkcija i reporodukcija strukturalne pasivnosti, nemogućnosti da se iskorači iz onoga
neposrednog interesnog, iz onoga ličnog i trenutnog. Univerzitet je, slobodno govoreći, firma
koja u okviru svojih fabrika, dakle fakulteta, produkuje radnu snagu. Da mi studenti u ovom
slučaju jesmo govna to je apsolutna izvesnost, jer nas sistem produkuje, obrazuju i obučava
upravo samo kao „vodeći“ deo u reprodukciji sistema.
U takvom aranžmanu odnosa, sa jedne strane postoji očekivanje transgresije i ekscesa koju
javnost studentima spolja nameće, da oni treba da pokrenu promenu vlasti, naravno, bez
nasilja i u već nekakvom finom koloritnom građanski kulturno obojenom buntu sa
dostojanstvom. Sa druge strane, nalazi se unutrašnja konzervativna potreba obrazovnih
politika i političara za reprodukciju samog državnog aparata, ujedno često preslikana u
ispraznoj mladoj gospodi, novim liderima, serviserima vladajućih i opoziconih stranaka. Mi
kažemo da je stvar upravo u tome da se to sitno interesno uvlačenje u strukture kao antiteza
providnom i jeftinom revolucionaru građanske klase, dva čoveka koja se na kraju vrlo često
spajaju u jednom, da se ova dva stava u konkretnom prevladaju. To zahteva izvestan skok i
naznake takve mogućnosti se, u našem slučaju, mogu videti u dešavanjima koja su se odigrala
nakon 2. aprila.

Nakon predsedničkih izbora koji su okončani tog 2. aprila 2017., na kojima je ubedljivu
pobedu odneo tadašnji premijer Aleksandar Vučić, postavši novi predsednik, ta njegova
pobeda faktički trebala da predstavlja otklanjanje bilo kakve moguće prepreke u pogledu
osiguravanja apsolutne vlasti. U pokušaju koncentracije moći i uticanja na skoro sva moguća
društvena pitanje, Aleksandar Vučić je takoreći ponovo uveo politiku u svaki segment života.
Naravno, politika je uvek tu i bila na više-manje očigledan način prisutna, da li u
svakodnevnom životu, kulturu, obrazovanju, na fakultetima ili u odnosu prema studentima,
siromašnima, zaposlenima i nezaposlenima. Usled takve svojevrsne medijske i političke
sveprisutnosti, Vučić je postao osnov stabilnosti svoje neoliberalne politike i svih njegovih
podržavaoca oko njega, ali je ujedno i istovremeno bio i jeste onaj koji dovodi u pitanje svoju
poziciju. Ponajviše on sam je taj koji dovodi do granica društva spektakla upravo preteranim
praktikovanjem tog istog spektakla do krajnjih mogućnosti pokušavajući da bude sveprisutan.
U takvoj situaciji otvara se mogućnost preispitivanja, ne samo uobičajenog pitanja
(ne)pristojnosti i delovanja nekog lidera ili predsednika, već i celokupnog sistema koji
omogućava da se tako nešto i dogodi, da takav ljudi na prvom mestu i dođe na vlast.
Upravo u takvim trenucima sakupljanja svoje apsolutne moći, u toku izbora i pobede nakon
proglašenja rezultata, koja je doživljena kao poraz opozicije, politika Aleksandra Vučića je
takođe doživela svoj svojevrsni prvi poraz i to se moglo videti na njegovom licu. Nakon
nekoliko dana protesta koji su usledili, još nekrunisani predsednik se oglasio preko svojih
medija, i u tom trenutku prilikom obraćanja naciji, prvi put od kad ga vidimo – a gledamo ga
svi zajedno svakodnevno – taj čovek je bio uplašen. Prvi put on ne zna šta se dešava, ko se to
u njegovom zlatnom trenutku buni i ustaje kad su svi protivnici već odavno pod čizmom
nestali.
Kratkovidost današnjih komentara političke situacije u Srbiji izražava se u kretanju istih na
relaciji Milošević-Đinđić- Koštunica-Tadić- Vučić. Pošto se tu radi takoreći o istoriji „lidera“
onda su i presudne lične karakteristike tih istih lidera, da su korumpirani, nestručni i
neobrazovani ili suprotno tome. U takvom rezonovanju sve što jeste današnji trenutak ostaje
sa strane i politika se i dalje posmatra kao nekakva "borba divova", lidera, onih koji vode i
koji znaju šta treba raditi, te je osnovni problem eto, to što nemamo sad tog lidera koji bi
zamenio prethodnog. Takva politika "gospode u odelima" koji su stručnjaci, znalci i veliki
državnici koji razumeju tu finu igru oko moći je dominantna. U tim okvirima se kreće svaka
definicija politike, prema tim aršinima se meri učešće i odsustvo političkih aktera. Samim
tim, osnov promene se vidi pre svega u pronalaženju tog novog lidera koji se ceremonijalno
kruniše kao „lider opozicije“ od strane javnosti, dok ti isti lideri ne znaju ni šta ni kuda vode.
Takva politika ne izlazi iz trenutnih okvira i ne razlikuje se suštinski od politike koju vode
vladajuće političke i ekonomske elite, te ne možemo, niti smemo, gledati tako usko i
kratkovido na nju. U tom pogledu protesti su dobili potpuno drugačiji karakter sa svojim
zahtevom da ljudi ne dolaze sa svojim stranačkim obeležjima na protesta, jer su i izbori sami
pokazali da je narod upravo razočaran opozicijom koja misli samo na svojih 5%.

Što se tiče studentskog pitanja, studentski položaj i način borbe se nisu menjali decenijama.
Tako smo imali da su se u prethodnoj deceniji studenti borili i zalagali u okviru svojih
studentskih zahteva i potreba, dakle vodili su se borbom koja se može porediti sa uobičajnom

sindikalnom borbom zarad poboljšanja svog materijalnog položaja. Nagli skok u drugačiji
način delovanja studenata i njihovog odnosa prema politici se desio upravo nakon
predsedničkih izbora. Takva situacija se 2017. godine između 3. i 4. aprila drastično
promenila. Više nije bilo moguć izgovor da nas politika ne zanima, da mi nećemo da se
bavimo politikom. Politika je sada bila očigledno sveprisutna i na svakom koraku. Pitanje je
bilo da li će studenti, i ne samo oni, ali prvenstveno oni, ignorisati tu činjenicu ili će poleteti u
neizvesno.
Protesti koji su počeli imali su prvobitni karakter kao i protesti koji su se događali u Americi,
Rusiji i Francuskoj. Reakcija na izbore, počelo je kao i u slučaju Trampa, ali takoreći
dijalektički sled događaja nije dozvolio da se na tome i stane. Tako imamo da su protesti
počeli prvobitno kao izraz razočarenja izbornim rezultatima, ali i decenijskom lošom
politikom, koji su krili u osnovi razočarenje strankama i predstavničkom demokratijom koja
se iz osnova urušava i pokazuje svoju nemoć i pravo lice. Te ako bismo zaista želimo da
govorimo o rezultatu izbora, pravi i jedini rezultati tih izbora jesu razočarenje i otpor.
Razočarenje je usledilo usled neverovatnog očekivanja da će putem izbora uslediti promene.
Skok u neizvesno je usledio sa anonimnim pozivom na fejsbuku – pozivom da se izađe na
ulice. To su bili prvi očigledni znaci otpora i protesta koji su trajali manje-više oko mesec
dana. Glavni i osnovni rezultat protesta je ono što se i jedino od protesta samih po sebi i može
očekivati. Ljudi su nakon više decenija izašli na ulice, pokazali da otpor postoji. Drugi i
glavni doprinos jesu zahtevi koji su artikulisani između gradova koji su tada zajedno svaki
dan u 6 sati izlazili na ulicu i protestovali. Prilikom sastavljanja znali smo da neće pristati da
smene ni biljku u skupštini, a kamoli nešto ozbiljnije, zato smo tražili jedino što se može
tražiti, tražili smo nemoguće. Među 7 zahteva su bili prvenstveno usaglašeni između
Beograda i Novog Sada se kao prvi zahtev navodila kompletna smena političke elite, na čelu
sa Aleksandrom Vučićem, kao i promena ekonomske politike, ukidanja mera štednje i
promena radnog zakonodavstava. Kao osnovni studentski zahtev, koji se mora nalaziti u
svakoj studentskoj borbi, bilo je traženo i potpuno javno finansiranim obrazovanjem koje bi
bilo svima dostupno. Zahtevi koji su izneti jesu ključna promena koja se desila i koja je
uzdrmala već naviknuti i učmali mejnstrim.
Očekivanja pojedinaca da će protesti sami po sebi doneti neku promenu, da će vlast
odjednom odlučiti da se sama ukine i da će se sve promeniti jesu naivna sanjarenja.
Maksimalan domet protesta je iskazivanje broja pristalica i spremnih ljudi koji staju uz
određenu politiku. Protest bez određenih blokada i zauzimanja institucija, bez vršenja pritiska
na instance vlasti i moći, ne može postići ništa konkretnije. U tom smislu protesti su bili
sasvim uspešni jer su uradili ono što su trebali. Naknadni štrajkovi koji su usledili u Goši,
Gorenju i Fijatu osigurali su vruće leto. Talas tih štrajkova je nosio onaj naboj koji su im
pružili protesti. Osnovna greška ili nemogućnost uspeha studentskih protesta krije se u
neuspehu povezivanja sa širim društvenim akterima, sa radnicima u štrajku, koji su jedini u
mogućnosti da zaustave ekonomiju države i time da blokiraju rad vlasti. Oni jedini imaju
čvrstu polugu za potpunu promenu, kako političku tako i ekonomsku. Uvek će biti zadatak
angažovanih studenata da rade na povezivanju sa radnicima i svim ugroženim delovima
društva, jer ako nešto treba da se gradi onda je to solidarnost ukoliko želimo da očekujemo da
dođe do pobune – sledeće faze u procesu promeni vlasti. Ono što mi kao studenti želimo je život koji je moguće živeti, stoga smo već na protestima rekli da mi ne želimo izbore, već želimo da se izborimo. Zato se sigurno uskoro vidimo na ulicama, na blokadama, na talasu promena koji sigurno slede, jer tako jedino može da bude a budimo sigurno i da će biti.

piše: Miran Pogačar

[1] Beda studentskog života

Leave a Reply

Upišite rezultat pitalice: