Ka drugačijem obrazovanju

 

Nedostaci formalnog obrazovanja

 

Borba za promenu obrazovnog sistema u savremenom kontekstu vrlo često se svodi na zahtev za tim da obrazovne institucije postanu pristupačnije za pripadnike svih slojeva društva, da se obezbedi veći stepen partipacije učenika i studenata u procesima odlučivanja, i da se smanje cene studiranja. Štaviše, zahtev za potpuno besplatnim visokoškolskim obrazovanjem često se smatra najradikalnijim, gotovo utopijskim ciljem, za koji mnogi nemaju hrabrosti otvoreno da se zalažu. Pored toga što je otvoreno, demokratično i besplatno obrazovanje nešto ka čemu svakako treba težiti postavlja se pitanje da li je to zaista maksimum koji smemo da očekujemo? Ukoliko bi postojeći sistem formalnog obrazovanja postao u potpunosti pristupačan svima da li bi to rešilo suštinske probleme i protivrečnosti savremenog društva?

Svako društvo reprodukuje samo sebe, a jedno od osnovnih sredstava za očuvanje postojećih društvenih odnosa i sistema vrednosti jeste upravo formalno obrazovanje, koje pomaže da se mladi u procesu odrastanja adaptiraju na svet u kome žive, da postanu funkcionalni članovi društva i da usvoje norme ponašanja, komuniciranja i razmišljanja koje su trenutno dominantne. Najkraće rečeno, formalno obrazovanje nam pomaže da svet razumemo i da se u njega uklopimo, ali nas ne uči kako da ga menjamo. Tek onda kada uvidimo neophodnost prevazilaženja postojećeg sistema obrazovanja možemo početi da stremimo ka obrazovanju koje će imati istinski transformativni potencijal, koje će za cilj imati puno ostvarivanje potencijala svakog pojedinačnog ljudskog bića, kao i promenu postojećeg sistema, ukidanje nejednakosti, diskriminacije i nepravde.

Postojeći sistem formalnog obrazovanja odlikuju brojni nedostaci, a kao neki od njih mogu se izdvojiti:

  • Podsticanje takmičarskog duha. Borba za bolje ocene, uspehe na takmičenjima, više mesto na rang listama ili ostajanje na budžetu samo je jedan od oblika borbe koja je opšteprisutna u savremenom svetu i koja se posle procesa školovanja pretvara u borbu za radno mesto sa drugim kandidatima na konkursu, borbu sa kolegama za napredovanje u kompaniji, borbu za zadržavanje posla u periodima krize. Borba se ne odvija samo na individualnom nivou, već i na nivou grupa, pa se tako društveni život svodi na borbu političkih organizacija za vlast, borbu kompanija u okviru tržišne utakmice, borbu između država, nekada u obliku rata, a nekada u obliku diplomatskih nadmudrivanja i ekonomskih nadjačavanja. Ovakav socijalni darvinizam se ljudima od najranijeg detinjstva predstavlja kao nešto normalno i nepromenljivo, a deca se uče da je takmičenje prirodan deo svakog društva, da uvek postoji podela na pobednike i gubitnike, uspešne i neuspešne, da je u redu da jedni druge posmatraju kao konkurenciju ili kao protivnike, a ne kao ravnopravne individue, kao drugove, kao bližnje.
  • Gušenje individualnosti i slobode u procesu učenja. Pored toga što je sistem masovnog obaveznog obrazovanja doveo do ogromnog povećanja pismenosti i nivoa obrazovanosti tokom poslednja dva veka, nedovoljna fleksibilnost obrazovnih institucija proizvela je birokratizovane i krute modele učenja u kojima se najveći deo učenika i studenata oseća otuđeno, zato što obrazovanje doživljavaju kao obavezu, a ne kao zadovoljstvo, zato što im se uglavnom ostavlja jako malo prostora da biraju šta je to što žele da uče, kada i na koji način to mogu da rade, tako da na kraju uglavnom učestvuju u sistemu obrazovanja zato što moraju, zato što postoji određeni pritisak društva, a ne zato što žele to i što uživaju u tome. Kada se obrazovni sistem kodifikuje on postaje stabilniji, lakši za kontrolisanje, veći broj ljudi može da se uključi u njega, ali se gubi sloboda pojedinca, ostaje sve manje mogućnosti da svako neguje svoje specifične talente, sledi sopstvena interesovanja i otkriva svet na način koji njemu ili njoj najviše odgovara.
  • Marginalizovanje kreativnosti. Jedan od najvećih šokova u razvoju deteta jeste upravo početak školovanja, zato što se u tom trenutku od njega očekuje da se prilagodi potpuno drugačijem načinu razmišljanja od onoga na koji je do tada naviklo. Do sedme godine dete se podstiče na kreativnost, roditelji i svi ostali oko njega ga ohrabruju da što više crta, pravi figurice i kolaže, igra se, priča priče, peva ili svira, ali kada krene u školu govori mu se da može da nastavi da radi sve te stvari, ali da one nisu bitne. Odjednom važni postaju samo „ozbiljni“ predmeti, od njega se očekuje da uči napamet, da reprodukuje ono što mu drugi kažu ili ono što pročita iz knjiga. Od toga koliko precizno će biti u stanju da reprodukuje te stvari će zavisiti njegov uspeh u školi, a sve ono što se tiče kreativnosti će sa vremenom biti sve više i više marginalizovano. Taj način posmatranja stvari se zadržava ne samo na početku obrazovnog procesa, već traje tokom čitavog života, pa se tako svi oni koji odluče da se posvete umetnosti i kreativnosti posmatraju sa blagim podozrenjem, na njih se ne gleda kao na punopravne i produktivne članove društva, osim ako postignu određeni komercijalni uspeh, ako uspeju da „prodaju“ svoju kreativnost i dokažu na taj način da ona zaista nešto vredi, što se dešava izuzetno malom procentu ljudi koji odaberu ovaj životni put.
  • Insistiranje na utilitarnosti znanja i na specijalizaciji. Sa dominacijom neoliberlane paradigme dolazi do određene klasifikacije znanja, tako da se ona sve očiglednije dele na ona manje vredna i ona više vredna, pri čemu se kao zaista vredna znanja posmatraju samo ona koja su direktno primenjiva i koja se odmah mogu iskoristiti u praksi. Korisnost znanja, odnosno njegova isplativost ili upotrebljivost postaju dominantni kriterijumi po kojima se procenjuje vrednost znanja, a proces obrazovanja se ne posmatra kao proces formiranja celovitih, mislećih ličnosti, već kao proces formiranja radnika. Određena širina obrazovanja se dozvoljava u početnim fazama, a onda se postepeno deca i mladi ljudi sve više usmeravaju ka specifičnim profesijama, kao sve užem profilu za kojim postoji potražnja na tržištu rada. Umesto da se ljudi posmatraju kao kompleksna bića sa određenim fizičkim, intelektualnim i duhovnim karakteristikama, koja će se u procesu obrazovanja razvijati na svim tim poljima, njima se pristupa kao budućim radnicima koje treba usmeravati samo ka onom mestu na kome će biti najkorisniji za postojeći društveni sistem.
  • Ograničavanje kritičkog mišljenja i razvijanje konformizma i uniformnosti. Kao logičan zaključak iz svega ranije navedenog može se izvesti to da postojeće formalno obrazovanje za cilj ima proizvodnju ljudi koji će razmišljati na sličan način, delovati na sličan način, koji će pokušavati što je više moguće da se uklope u postojeći društveni sistem, a neće ga suštinski preispitivati i kritički analizirati. Da bi se razvijalo istinsko kritičko i transformativno mišljenje neophodno je izaći iz postojećih institucija i otkriti nove oblike učenja koji će voditi ka punoj emancipaciji i ka formiranju svesnih i savesnih pojedinca koji će biti u stanju da kritički sagledavaju sve aspekte sveta koji ih okružuje.

 

Alternativno obrazovanje

 

Moderni koncept obrazovanja svoje korene ima u idejama prosvetiteljstva i inspirisan je delima istih onih mislilaca koji su uticali na pojavu buržoaskih revolucija u Francuskoj i Sjedinjenim državama. Ideja o besplatnom, sekularnom, obaveznom obrazovanju za sve građane (makar na nivou osnovnog obrazovanja) javlja se krajem XVIII veka, a početkom XIX veka dolazi do Humboltove reforme univerziteta, kojom se afirmiše koncept autonomije univerziteta, jedinstva istraživanja i podučavanja, i slobode svakog studenta da bira sopstveni tok studiranja. Tokom narednih decenija postaje jasno da se sistem obrazovanja manje saobražava progresivnim i liberalnim idealima prosvetiteljstva, a više pomaže održavanju kapitalističkog poretka koji u tom periodu postaje dominantan na globalnom nivou. Od samog nastanka ovakvog koncepta obrazovanja javljaju se različite vrste kritika, koje postaju sve učestalije od kraja XIX i početka XX veka, i koje predlažu alternative postojećem modelu obrazovanja.

Jedna od ideja koje se pojavljuju jeste zahtev za holističkim obrazovanjem, odnosno takvim obrazovanjem koje bi tretiralo čoveka kao celovitu ličnost, razvijajući paralelno sve njegove fizičke, intelektualne i moralne potencijale, i koje bi čoveka posmatralo kao deo zajednice, kako uže zajednice ljudi sa kojima dolazi u neposredan kontakt, tako i opšte zajednice svih ljudi, koja je opet direktno povezana sa celokupnom prirodom i planetom na kojoj živimo. Ovome je bliska i težnja za prevazilaženjem ograničenja koju nameću podela rada i specijalizacija, pa tako Petar Kropotkin „podeli društva na umne radnike i manuelne radnike suprotstavlja kombinovanje obe vrste aktivnosti, umesto tehničkog obrazovanja zalaže se za integralno obrazovanje (éducation intégrale), odnosno kompletno obrazovanje koje podrazumeva nestajanje ove opasne razdvojenosti“.

Prevazilaženju podela težio je i katalonski pedagog Fransisko Ferer koji je 1901. godine u Barseloni otvorio Modernu školu (Escola Moderna), koja je bila zasnovana na principima solidarnosti i jednakosti i u kojoj su se zajedno obrazovali dečaci i devojčice, bogati i siromašni. Ferer je bio izuzetno kritičan prema modelu obrazovanja koji je kreirala vladajuća elita i koji se zasnivao na principima discipline i autoriteta, a koji „u praksi predstavlja dominaciju ili pripitomljavanje“, i u kome „deca moraju da nauče da budu poslušna, i da veruju i misle u skladu sa aktuelnim društvenim dogmama“. Ferer je težio izgradnji novog društva i smatrao je da temelj takve promene mora biti u pružanju znanja potlačenima i obespravljenima, imao je običaj da nakon časova diskutuje sa svojim učenicima o različitim temama, da ih podstiče da razmišljaju i preispituje različite predrasude. Želeo je da izgradi „ljude koji će se neprestano razvijati, ljude koji su kadri da neumorno rade na uništavanju i ponovnom stvaranju svog okruženja i sebe samih; ljude čija je intelektualna nezavisnost njihovo najmoćnije oružje koje nikome neće prepustiti; ljude koji su otvoreni za promene na bolje, ljude željni trijumfa novih ideja“.

U prvim decenijama XX veka nastaju i drugi oblici alternativnog obrazovanja kao što su Montesori škole, Valdorf škole i Samerhil škola. Samerhil školu je 1921. godine osnovao škotski pedagog Aleksandar Saterlend Nil vođen idejom da škole treba da budu prilagođene deci, a ne deca školi. Njegov radikalni pedagoški pristup zasnivao se na ostavljanju potpune slobode deci da sama biraju časove na koje žele da idu i koliko često žele da pohađaju nastavu. Ogromna sloboda koju su učenici ovog internata imali nije značila da mogu da rade sve što požele, već da imaju odgovornost da svojim postupcima ne povređuju ljude oko sebe, kao i da moraju da poštuju njihovu slobodu. Osnovna ideja na kojoj se ova škola zasniva jeste da ukoliko se deca ne prisiljavaju na bilo šta, već im se ostavi sloboda da sami odlučuju kako će koristiti svoje vreme, to može samo da ih stimuliše da istražuju one stvari koje su najbliže njihovim prirodnim afinitetima i talentima i da ih nauči da su sami odgovorni za svoj život i za odluke koje donose. Učenici čak učestvuju u upravljanju samom školom i to potpuno ravnopravno sa nastavnicima i osobljem, zato što se sve odluke o pravilima, strukturi i organizaciji škole donose na demokratski način u okviru sastanaka koji su otvoreni za sve i na kojima svačiji glas isto vredi.

Uključivanje učenika u procese odlučivanja o upravljanju školama, kao i odlučivanja o obliku i sadržaju nastavnih procesa, nalazi se u osnovi onoga što se naziva demokratskim obrazovanjem. Ovakav koncept obrazovanja posmatra se kao priprema za život u demokratiji, a američki filozof Džon Djui tvrdio je da deca treba da budu aktivni učesnici u kreiranju sopstvenog obrazovanja, da moraju da iskuse demokratiju da bi zaista naučili nešto o njoj, ali da pored toga mora da postoji usmeravanje od strane odraslih, koji će pomoći deci da se razviju u odgovorne i zrele ljude.

Jednu alternativu formalnom obrazovanju zagovarao je i Pol Gudman koji je predlagao da se obrazovanje iz učionica premesti u fabrike, muzeje, parkove, robne kuće i druga mesta na kojima bi učenici mogli aktivno da participiraju u svom obrazovanju. Po Gudmanu idealne škole bi imale oblik malih diskusionih grupa, koje ne bi brojale više od dvadeset individua. Slične ideje je zastupao i Ivan Ilič u svojim tekstovima u kojima se zalagao za „raškolovavanje društva“, oštro kritikujući model obrazovanja koji je doveo do opšte komodifikacije znanja i do širenja potrošačkog društva. Kao alternativu školama koje se zasnivaju na hijerarhijskom razmišljanju i kvantifikovanju svega Ilič je predlagao sistem obrazovnih mreža u kom bi svi učesnici autonomno odlučivali o načinu na koji će sticati znanje i razmenjivati ga jedni sa drugima.

Brazilski pedagog Paulo Freire razvio je koncepte pedagogije potlačenih i pedagogije oslobođenja na ideji da je neophodno razviti novi pristup obrazovanju koji će voditi ka istinskoj emancipaciji obespravljenih i marginalizovanih delova društva. Borba za socijalnu pravdu i za stvaranje novog sveta zasnovanog na jednakosti mora početi od procesa obrazovanja, a Freire je na osnovu dugogodišnjeg rada sa siromašnim i nepismenim stanovnicima Brazila shvatio da upravo obrazovanje mora pomoći potlačenima da dobiju svoj glas da bi mogli da postanu istinski Subjekti istorije i sopstvenih života. Ovakvo obrazovanje treba u samoj svojoj suštini da bude dijaloško i recipročno,  ono podrazumeva dekonstruisanje modela u kome je učitelj neko ko distribuira znanje, ko sa visine deli parčiće znanja onima ispod sebe, a zasniva se na ideji da je svaki učenik istovremeno i učitelj, a svaki učitelj istovremeno i učenik, o čemu je pisao još Antonio Gramši. Po Freireu tek uz postojanje međusobnog poštovanja, solidarnosti i osećanja jednakosti može doći do istinskog dijaloga, koje će biti osnov ne samo jednog drugačijeg obrazovanja, onog koje se kreira odozdo, od strane samih obespravljenih, već i do revolucionarne promene koja će dovesti do brisanja svih nejednakosti.

Freirove teorije koje su nastajale od 1960-ih postaće tokom narednih decenija osnov čitave filozofije poznate kao kritička pedagogija, koji se zasniva na ideji da je učenje inherentno politički čin i da između obrazovanja, kritičkog razmišljanja i društvene emancipacije postoji direktna i neraskidiva veza. Anri Žiru objašnjava da kritička pedagogija „naglašava potrebu da nastavnici i učenici aktivno preoblikuju znanje, a ne da ga samo koriste“. On ističe da je izuzetno važno „da nastavnici ne samo povezuju školsko znanje sa svim onim što učenik unosi u učionicu (svoje iskustvo, poreklo, sposobnosti), već i da to znanje koriste kao način da se učenik osposobi da postane kritički nastrojen društveni subjekt, koji razume moralne i društvene probleme svog vremena, kao i potrebu za organizovanom kolektivnom borbom.“

Najsnažnija kritika pozitivističkog principa na kome je utemeljen savremeni sistem obrazovanja verovatno dolazi iz Latinske Amerike u kojoj je tokom poslednjih nekoliko decenija razvijen koncept dekolonijalnog obrazovanja. Savremeni mislioci iz ovog regiona ističu da proces kolonijalizacije nije značio samo fizičko podjarmljivanje jednog dela sveta od strane kolonijalnih sila, već pre svega nametanje jednog načina razmišljanja (tačnije evrocentričnog) kao dominantnog i jedinog ispravnog. Po njima da bi došlo do potpunog oslobođenja neophodno je izvršiti epistemološku dekolonijalizaciju, temeljno preispitivanje same prirode znanja i načina hijerarhijskog razvrstavanja znanja, tako da se ponovo prizna vrednost svim onim sistemima mišljenja koji su potiskivani i diskvalifikovani zato što su označivani kao primitivni ili nedovoljno racionalni. Ponovno otkrivanje zaboravljenih znanja i obrazaca mišljenja koji su postojali u okviru tradicionalnih kultura postaje tako put za društvenu promenu koja će voditi ka oslobođenju svih obespravljenih kategorija društva i ka stvaranju istinskog pluralizma u kome će različitost biti prihvaćena i negovana, u kome će biti poštovano pravo ljudi da različito misle, govore i doživljavaju svet oko sebe.

 

Samoobrazovni univerzitet “Svetozar Marković”

 

Kao jedan pokušaj stvaranja alternative postojećem sistemu formalnog obrazovanja u Srbiji nastala je ideja o formiranju Samoobrazovnog univerziteta „Svetozar Marković“. Ovaj program koji će sa radom početi u aprilu 2018. godine na nekoliko lokacija u Beogradu baziran je na pretpostavci da svi ljudi poseduju određena znanja koja mogu da podele sa drugima i da je neophodno otvoriti prostor izvan postojećih institucija u okviru koga će svi koji su zainteresovani moći da učestvuju u potpuno otvorenim i demokratskim procesima obrazovanja. Polaznici i predavači će moći da budu svi, bez obzira na godine, zanimanje ili diplomu koju poseduju, svi programi će biti besplatni, a svi koji budu učestvovali kao organizatori, predavači ili moderatori će raditi na volonterskom principu. Znanje neće biti tretirano kao roba, već kao jedan od najznačajnijih potencijala koji može biti iskorišćen za dobrobit šire zajednice.

Cilj Samoobrazovnog univerziteta jeste da se pokaže da znanje nije privilegija određene elite, već da svi ljudi raspolažu sa određenim znanjima, iskustvima i veštinama, koje mogu dobrovoljno da  dele i uvećavaju. Umesto hijerarhijskih odnosa i unapred definisanih autoriteta negovaće se princip jednakosti, teži će se brisanju granica između onih koji podučavaju i onih koji uče, a akcenat će biti na dijalogu i razmeni. Univerzitet će biti otvoren za sve oblasti i sve vrste sadržaja, ali će se najveća pažnja pridavati onim temama koje nisu dovoljno zastupljene u formalnom sistemu obrazovanja, kao i interdisciplinarnim pristupima koji pokušavaju da prevaziđu oštre granice između filozofije, humanistike, umetnosti, zanata, duhovnosti, društvenih i prirodnih nauka. Jedan od najznačajnijih ciljeva Samoobrazovnog univerziteta jeste razvijanje kritičke svesti i pružanje mogućnosti ljudima da uče jedni od drugih kako da kritički analiziraju svet u kome živimo, kako da spoje teoriju i praksu, i kako da postanu kreatori društvenih promena.

Svi koji su zainteresovani za realizovanje određenih programa mogu sami da osmisle format i dužinu programa, a osnovni oblici sadržaja koji će se organizovati u okviru rad Univerziteta su:

  • Predavanja i kursevi – pri čemu kursevi podrazumevaju višednevne programe koji se sastoje iz niza povezanih predavanja koje održava jedna ili više osoba;
  • Radionice – u okviru kojih se izučavaju određene praktične veštine;
  • Čitalačke grupe – u okviru kojih se čita i zajednički analizira neki unapred izabrani tekst ili knjiga;
  • Diskusione grupe – koje se organizuju na određenu temu, svaki učesnik može na svoj način da doprinese diskusiji, a osoba koja je izabrala temu moderira diskusijom;
  • Projekcije sa diskusijom – mogu se projektovati bilo koje vrste filmove, televizijskih  emisija, klipova i drugih vrsta video materijala, nakon čega se zajednički diskutuje o njima.

 

Svi oni koji su zainteresovani da se uključe u rad Samoobrazovnog univerziteta mogu da se jave na sledeću adresu: samoobrazovni@gmail.com

 

Piše: Saša Perić

 

Leave a Reply

Upišite rezultat pitalice: