Da li su današnja deca kompetitivna i/ili solidarna?

Školski sistem, a pogotovo visoko obrazovni, u poslednjih nekoliko decenija vođen je paradigmom neoliberalne ideologije, a dva aspekta izvršila su najveći uticaj na obrazovanje i njegove implikacije: konzumerizam i kompeticija u svrhu profita, odnosno boljeg plasiranja na tržištu. Studenti su postali mušterije, a obrazovne ustanove poslodavci, dok je tržište jedini objektivni sudija koji diktira uslove, pravila, nagrade i kazne. U ovom tekstu osvrnula bih se na efekte samog takmičenja kao koncepta, kako ono utiče na decu mlađeg uzrasta (pre nego studenata), s obzirom na to da se uverenja čoveka i njegova ličnost formiraju mnogo pre ulaska u svet „odraslih, odgovornih i poslovnih ljudi“, u periodu kada je dete potpuno nesvesno metoda koje se na njega primenjuju.

Često ćemo čuti mišljenje da je evolucija usadila u gene čoveka poriv za takmičenjem, bez obzira na šta se ono odnosi: na preživljavanje vrste, dobitak/gubitak hrane, suprotnog pola, pobede/poraza u bitkama, ratovima itd. Kao što se telo bori da bi se odbranilo i preživelo, tako je čovek počeo da se bori i u društvenoj sferi života: u školi, na poslu, u politici, sportu itd.

Kao neko ko ima iskustvo u praktičnom radu sa decom, smatram da je bitno polemisati o tome da li je takmičenje tj. rivalstvo među decom prirodno ili društveno uslovljeno, da li je neophodno podsticati ovakav vid ponašanja, i da li ono može pozitivno uticati na razvoj motivacije kod dece.

Takmičenje kao aktivnost u školi može imati negativne i pozitivne efetke. Pozitivno može uticati na porast samopouzdanja, želje za učestvovanjem u grupnim (ekipnim) aktivnostima, za ličnim napredovanjem i usavršavanjem. Međutim, isto tako može doći i do gubitka samopouzdanja, razvoja rivalstva i ljubomore među decom, što dalje može da naruši vršnjačke odnose (kao i sliku koje dete ima o sebi). Dolazi i do sve veće heteregenosti među decom, pa počinju da se izdvajaju određene grupe  (najbolji, prosečni i oni „gubitnici“). Pri takvim podelama često dolazi i do etiketiranja dece, od strane drugih učenika, nastavnika, pa na kraju i roditelja.

Kroz rad sa decom uočila sam da su određena deca po svom karakteru privrženija takmičenjima od drugih. Međutim, veliki broj, druge „netakmičarski“ nastrojene dece takođe uživa u njima. Većina dece zapravo uživa u takmičenjima, i kada ne postoji spoljašnja nagrada, pa čak i onda kada ne pokazuju najbolje rezultate. Ali ono što je još zanimljivije jeste da deca neretko upotrebljavaju najrazličitije taktike, metode i trikove kako bi se što bolje pokazala.  Ovde se takođe treba zapitati da li ovakvo ponašanje treba kažnjavati i/ili korigovati? Da li kazniti dete koje vara, a nagraditi „pošteno“, i kako bi to uticalo na njihov, uslovno rečeno, budući vrednosni referentni okvir? S obzirom na to da živimo u doba profita, gde se znanje, pa čak i ljudi tretiraju samo kao sredstvo za ispunjenje konačnog cilja (profita), da li bismo učinili „medveđu uslugu“ time što bismo decu naučili da igraju „fer-plej“, po pravilima, i da pošteno dođu do pobede i uspeha. U porodicama sa više dece rivalstvo i ljubomora se javljaju prirodno, kao reakcija na podeljenu pažnju od strane roditelja. Dete oseća i misli da gubi roditeljsku ljubav, pa počinje da se nadmeće kako bi je ponovo osvojilo. U školi se takmičenja organizuju iz skoro svakog nastavnog predmeta, a često je i sama borba za ocene u formi nadmetanja.

Kako je nemoguće zaobići takmičenje, jer provodimo decenije u obrazovnoj „mašini“, smatram da je neophodno zapitati se kako neuspeh utiče na dete i njegovu sliku o sebi, da li zaista postoji zdravo takmičenje ukoliko uvek mora da postoji pobednik i gubitnik i da li se negativne strane kompeticije mogu umanjiti ukoliko joj pridružimo kooperaciju. Da li je moguća pobeda obeju strana?

„Idealno takmičenje“ se opisuje kao situacija u kojoj jedna osoba pobeđuje, a druga gubi. Uspešan ishod takmičenja  spoljašnje (ekstrinzično) motiviše osobu i njeno ponašanje čime uzrokuje pozitivnu povratnu informaciju o kompetentnosti individue, pa ona postaje i unutrašnje (intrizično) motivisana, što je veoma važno za dalji lični napredak. Međutim, neuspeh ima negativne efekte na učenička postignuća, stvara manjak samopouzdanja, može doći do razvijanja osećaja anksioznosti, a ukoliko se ponavlja, može prouzrokovati  komplekse koji ostavljaju dugoročni trag na detetovu ličnost. Mnoge studije su pokazale da kooperacija takođe može uticati na razvoj intrizične motivacije kod dece. Učenici se u grupi osećaju kao deo tima, usmereni su na ostvarivanje zajedničkog cilja i razvijaju osećaj solidarnosti, empatije i povezanosti sa svojim saigračima (povezanost sa saigračima pokazala se kao krucijalni faktor u istraživanjima kada je u pitanju razvoj unutrašnje motivacije).

Kada analiziramo savremeni sistem školovanja (naročito na Zapadu), dolazimo do zaključka da je nadmetanje postalo norma delovanja, kako samih institucionalnih struktura, tako i njenih aktera. Ova činjenica prirodno proizilazi iz društva i postulata na kojima ono počiva, a to su diktat tržišta i konkurencije. Kooperacija na  samom tržištu postoji kao takva, ali ona služi isključivo kao alat za postizanje konačnog i jedinog cilja, a to je profit. Tržišna logika se preslikala i na školstvo i njene aktere, učenike, pa je analiziranje ovakvih pitanja postalo još neophodnije, kako bi se ovakav koncept predupredio i „humanizovao“.

Deca su pre svega socijalna bića, škola pored obrazovne i vaspitne ima i svoju socijalizatorsku ulogu, a sticanje znanja i veština ne bi trebalo da služe isključivo jednom cilju – obavljanju budućeg posla (zanata), kako bismo jednog dana postali profesionalci (meritokrate). U školi se moraju ohrabrivati i razvijati i druge osobine koje u današnje doba suvog konzumerizma, hladnokrvne kompeticije i neprestane trke za profitom, nisu prioritetne, a to su: solidarnost (nasuprot egoizmu), spremnost da se sopstvene lične aspiracije ostave po strani radi ostvarivanja grupnog (timskog) cilja, i na kraju, razvoj empatije. Kao što se takmičenje javlja „prirodno“ među ljudima, tako se i empatija iskazuje kao čest obrazac ponašanja ukoliko posmatramo decu. Deca, pa čak i ona najmlađeg uzrasta često se međusobno pomažu i solidarišu,  kako bi svi pobedili i/ili kako se niko ne bi osetio izopštenim. Takvi akti, zaslužuju, u najmanju ruku, podsticaj ili pohvalu, jer se samo na taj način može postići kohezija između nadmetanja i solidarnosti, drugarstva i rivalstva, želje za ličnom pobedom i empatije prema saigračima.

 

piše: Manja Karanović

Leave a Reply

Upišite rezultat pitalice: